МОЈА БАБА МИЛАНА

Ко саг да гледам моју баба Милану, кад се дигне јутром из онија њојан железни, таблени кревет, сас сламарицу и вежен јастук  напуњен сас сламу, па одозгор кревет прекријен сас чергу. Кад промени сламу у онуј сламарицу а кревет буде висок, ма немож се ми деца укачимо горе све док ни баба не подигне на њојан кревет да се поиграмо малко и да се слама лепо сталожи. И саг пантим бабину премену кад почне да се облачи. Прво облече једну белу блузу од пртено платно, дугачку на доле ко аљина, она ју зовеше рекља, па таг узне онуј њојну шарену каницу па се сас њу неколко пут умота око струк, туј каницу је све носила док је била жива. Па опаше вунену вутару некад зеленку, некад шаренку. Зеленка је била више за дом за по кућу, а шаренку опасује кад се премени да иде негде у гости. Горе облече вунен костим, па преко њег вигаре, на ноге обује вунене чарапе доколенице тури штруфле и обује сандале. Начешља се сплете косу и забради шамију на главу. А ја, дете ко дете, волим све тој да гледам кво баба работи. Вечером замеси леб у једну голему ванглу. Прво тури просејано брашно, па се суне за један поголем вилџан куде си чува подквас од јушерашњо тесто да увати квасац, и тој све изврне у оној брашно и замеси леб да би ноћом стасувал. А ујутру се дигне рано па донесе дрвени круг из подрум, па на њег премеси онај леб и лепо га уваља у брашно па га тури у тепсију сачека га да још јемпут надојде и после га пече у релну. Кад га истури из тепсију, оно леб голем ко воденични точак, па све на благо мирише. Истури га из тепдију па га умота у вунен месаљ да се поврне, е таг се ко сунђер направи, мртва уста да га једу колко је убав. Баницу кад сучеше, она седне на онуј малу столичку сас три ногара, а круг тури на онуј шутару малко по височку од троношку, узне сукаљку и за час насуче коре па ји испече одозгор на плотну од шпорет, па кад направи баницу и саг ми благо кад се сетим. По некад за доручак откине, од оној тесто што је замесила за леб, па ни испржи мекике, некад млечницу направи од млеко и брашно. важно увек је имало за једење, кад какво. Млого сам волела да се снебивам око бабину вутару докле она готви јело, а ја се гњетем час од једну, час од другу страну, увек си некво најдем да заорујем. Ал баба се снајде, узне комат лебац па ми топне у онуј запршку од маз црни лук и лебац па ми суне да ме замаје, и саг ми благ тај лебац кад се сетим.

КАД ЛИС ПАДНЕ МЕЧКА РОВЕ А КАД ПАДНЕ ГРАЊКА ПА ЈУ ПОКЛОПИ ОНА ЋУТИ

Од како ја пантим овој до саг никад неје било да си сви седимо дом, да си оратимо одмарамо, заједно си ручујемо и нигде се не журимо.Овија вирус ни у црни корен накара да нигде човек не мож да мрдне, да излезне, такој код нас такој у цел свет. Оно како би се па људи видели и испричали да неје овој. Али куј знаје за кво је овој добро време ће покаже кад све овој пројде. Ја се ич не плашим за мен, ја верујем у бога па ако је бог рекал да се умре, од тој ће се мре и готово. Треба си знаје човек кроз живот кво му је за секирацију а кво неје, а не за сваку ситницу да одлати и да се џапа. По некад се поједеш ко месец за некво, па кад те још по голема мука налегне ти видиш да оној за кво си се пре секирал и није ич било за секирацију. Од проблем до проблем има много голема разлика. Тераш си на памет оној што је било, па си обрнеш на оној што тек дооди и треба да буде, и никад си мир немаш. Него што наш народ каже кад лис падне мечка рове, а кад падне грањка па ју онесвести и поклопи она ћути. Е тој исто и за човека важи. До јучер смо се сви били утрчали, на све стране и све ни малко било, и паре и работа, а саг смо сви мирни, седимо си туј по кућу једемо си кво има и кво се туј затекло, и видимо да човек и сас млого по малко мож да живи и преживи.